Foto: Hrvoje Hodak / FreePik
Govori se da se cene dižu, da letu va nebo. Ma vraga paklenoga se govori, nego je to šćeto tako, a mi to najbolje i sami vidimo. Da, cene rastu, a mi ih ozdola bumbardiramo z bojkotiman kupovanja, ali i to oružje kako da se sve više troši i hladi, a cene se držu i pucaju od smiha. Cene od spize, dabome.
Ali, evo ti ga na, malo potlije toga čuje se da su i cene od našega turizma dobile krela, pa oćeju i one poletit. I poletile su, pa da su već sada puno šaldije od drugih držav kolo nas, a i dalje. Za ne virovat, ali govori se da smo ne za 10, nego i za 20, pa i 30 posto već skuplji nego drugi. I jopet nan tribaju bumbe za cene bumbardirat, ali one ala bojkota, ovoga puta njanci malo ne pomažu.
Oćo, sve se je zamotalo va jedno velo klupko – i trgovina i turizam i ugostiteljstvo. Namirno spominjen i ugostiteljstvo, pa unda pucan i na restorani i njihove cene. Boj i one da su već odavna dobile krela. Varamente, mi mali (kako nas grubo zovu) to i ne moremo znat, boj ne pametimo kada smo oli s kumpanijon, oli svojiman paronamin, zadnji put bili na vičeri va restoranu. A nismo bili zato boj se navelo čuje kako za dobru vičeru moramo sobon zet, a diboto kolo pol penzije. Pametin da jedan put, tobože va onomu škuromu vrimenu, i ni bilo tako, pa je potle došlo svitlo da se bolje vidi. Kad eto ti ga vraže na, kako da nan se puno toga još i više pridoči začnilo.
Ali bašta, nećemo o tomu, nego se je bolje tornivat va ono ča je sada na stvari. Oću reć, ako vlasti zamržnjuju cene, ako se karamo poradi skupoće i po butigamin i va turizmu, a ča to una govori nego da smo se malo pogubili. Oštija, a grubo je brate i za čut da danas jopet gremo kupovat robu priko granice, ono kako jedan put. Ali unda smo hodili va Trst kupovat zato boj takove robe ni bilo kod nas za kupit. A danas svakakove robe i mi imamo, ali ča ćeš vraže, kada je ona priko granice puno jeftinija. Da, grubo je za čut da naši ljudi gredu kupovat priko granice, kad evo čuje se, da se i naši gosti žalu na skupoću, pa da bi i oni ovo leto mogli letovat ne priko naše, nego priko tujih granic. Dabome, tamo kadi je cenije.
Kadi je bužica i kuliko pušća?
I zato ni druge nego se naše vlasti i naši majstori od turizma moraju šemprije kuntrivat i skupit znanje va kup. Ako triba ne bi škodilo malo se i po svitu zaletit, pa vit kod drugih ča je na stvari i na ki mod su oni jeftiniji od nas. E, ali našiman da je to šoto časti, boj da ni oni nisu nepismeni, nego da i oni znaju na komu mestu je guma skrobužana, kadi je bužica i kuliko pušća. A unda brate, neka se latu posla. Ako znaju, ako su bužice našli, unda neka kupu lipilo, neka stavu flekicu i zaštanju te vražje bužice. Ben, ma mene je sada jako strah da je to jedan put bila bužica, a da je sada već jedna vela, jako vela bužetina. I bit će po moju, boj do sada su se i naše vlasti duron falile da kod nas sve gre kako po špagu. Ma dočim su ovih dan i oni počali spominjat te vražje bužice, e to unda govori kako se je, a baren jedna guma zazbilja skrobužala. I sada valja gumu prominit. E da, ma da bi se guma prominila valja imit i onu jednu, tobože lezervnu. Ali mene je jako strah, oću reć da mi više nimamo ni tu gumu od lezerve.
Neka zemlja rodi i šoldi čini
Naša državna lezervna guma do sada je bil jušto naš turizam, pa je un z dobre mere i državu držal nanoge i moglo se je pomalo vozit naprvo. Ali evo, čuje se i taj grubi befel, tobože da je sada i ta guma dobila bužicu, da pušća, a ča je najgore, da bi do godine mogla još i više pušćevat. To pari da neće bit druge nego učint i lipilo i flekice, pa sve bužice na vrime lipit i zakrpat. A namirno san rekal da lipilo i flekice triba učint i to ude kod nas doma, a ne ih vani kupovat. A i sve drugo triba čint doma na isti mod. Boj da bi se kupovalo tuje triba i šoldi čint, a šoldi ne činu kupovanja nego proizvodnja. Jušto zato je sada vrime i za malo dignut našu poljoprivredu, našu Slavoniju, neka zemlja rodi i šoldi čini, pa ćemo unda zotiman šoldiman i bužice od turizma zakrpat. Pa kada turizam dojde sebi, unda će un Slavoniji pomoć. Ali ča prije, boj na velu žalost i njiman su već odavna gume nabužane. A to jušto zato boj su do sada i oni samo krpali bužice, a tribalo je već odavna i gume minjat.
Inšoma, ma jušto smo niki dan na jednomu mestu o tomu ćakulali, pa smo na kanati rekli kako je ki put bolje govorit i o tovaru nego o našoj pulitici. A jedan uzame muči i sluša, ali ni mogal zdurat pa govori: Ćo vi, ma znate ča bi ja rekal? Govorimo mi zazbilja više o tovaru. Ali zapametimo, govorimo o tovaru, ali ne o tovariman. A znate zač? Zato, boj tovar je tovar, a tovari smo danas – mi svi pomalo!
Piše: Joso Fafanđel za Kantunić, 17.2.2025.
