Foto: RabDanas
Piše: Joso Fafanđel, za Kantunić, 1.9.2025.
Ali i Vela Gospa je pasala. Ala šu, ma ne ona prava Gospa boj nju va ovih dvi hiljade godin niki ni vidil pasivat, nego dabome, pasal je blavdan od Vele Gospe, ali tumbul od virmena se ni dogodil. E, ali zato se je potle vrime tumbulalo, pa se je tako Vela Gospa svako treći dan dogajala. I vrime je pomalo kalmalo, vrućine su nestale i ono pravo leto se evo od nas driciva. Dodar su i gosti naumili ća bižat, njih i one njihove letnje pisme bez ke zapavo ni leta ne more bit.
I tako ni druge nego črškiman se zafalit, a za leton žalit. A pasane nedilje je jušto bil i blavdan od blažene Divice Marije od suz, pa san se unda malo nasulacal i rekal, da ni vrag da su i to suze za ovin leton ča pomalo pasiva. Ali ni, boj to su suze od Marije Divice ka je proplakala odavna već va Sirakuzi na Siciliji. Ali to je evo i prlika da ne zaburavimo kako i mi na Rabu imamo križ na komu je Isus proplakal. A ljudi kako ljudi, oni se volu zotin i sulacat, makar uz sulac tudi more bit i malo istine. Boj tobože, da je Isus na križu proplakal zato ča je unda va ono staro vrime na Rabu puno ljudi bilo zločesto. A va ovo novo vrime se unda nadodiva, da jušto na isti mod kako i danas.
Ala šu, ma oću reć, kako je lipo ča je malo odažilo, ali isto neka se leto namin još malo torna i neka još malo podura. Pa još ako to bude ono z malo manje gradi od vrućine. Ali naši gosti imaju vajk onu krivu užancu, da baš kada takovo leto ariva, unda se oni pomalo pakuju za doma poć. Grišu dabome, ali ča se more kada je tako. Varamente, dica i oni manji i oni veći moraju poć va školu, a i študenti se moraju nanovo libra ćapat. Po moju i ovi od naše vlasti isto malo priko mere i na silu rivaju dicu va školu. Da je mene pitat ja to prije kraja devetoga nebi nikad učinil, boj virujen da je i dici muka pazit vani lipo vrime i mirno more, a oni moraju bit zatvoreni va školamin. Kako da su jadni va kazni, po pržuniman. O tomu san već puno puti govoril, ali zaman, pa je unda bolje i mučat. Da, boj našiman vlastiman je to, kako i puno drugih stvari, samo da kroz jedno uho ide nutra, a kroz drugo van.
PRAŠIĆ
A lako se more dogodit da mi i zamirite, boj da se prehićujen od jedne ćakule na drugu. Ali ni, nego san se jušto domislil ča mi je jedan put povidal, nažalost danas pokojni, Ugo Belamarić. Un je bil Kicar, dabome, a mene je jednoga dana pital, ako ja to znan, da su prvije Kicari gradu držali i prasci va svojiman kućamin, ma ne va sobi nego gori na suhitu. Mislin se ja, ako je, to je moglo bit jedino prije par sto godin, oli i prvije, ali un je navalil kako je to bilo još kada je i un bil mali. I latil se je ozbiljne ćakule kako su oni kako dica znali hodit po Dolnjoj ulici, a da bi gori visoko mali prašić na malomu barkuniću rival glavu van. A oni, huncuti zločesti, da bi zajali va butigi potić frmentuna, pa da bi unda ozdola s potićen šuškali i mamili prašića, a un da bi se sve više i više naginjal za potićen pa da bi se zvrnul i pal doli na ulicu. I dabome, oni da bi unda utekli na velu prešu drito va Komrčar. Dabome, ja mu tu ćakulu nisan vazimal za ozbiljno, boj teško da je to i bilo moguće, pa san tako i danas siguran da je to bil samo njigov zmišljeni sulac.
Makar valja priznat da Kicari jedan put i jesu držali na šufitu beštije, ma ne prasci, nego kopuni. A ti kopuni bi, pari mi se kolo Božića i Nove godine, dobili od našega seljaka, pa bi ih stavili gori na šufit i još malo dohranjevali da se ča više zadebelu i budu ona prava pečenka za celu fameju.
PIPLIĆI
A jušto nikakor va ovo doba godine, dogodila se je i ova ćakula ku san i va momu libru zapisal. Ali morate mi virovat da to ni bilo zmišljeno nego je prava istina. Jušto prije trejsetak godišć, a i više, živil je va Palitu jedan Poldan, nažalost danas već i un pokojni. Taj Poldan bil je celi život gori na Dunavu, pa je više govoril ekavicu nego po domaću, oli bi mišal. A Paliti priz njogovu kuću bila je jedna garma va koj su, i oni na žalost oba pokojni, Čume Šimičić i Pere Kordić (pravnik na općini) držali kokoše, a mišano i piplići. Ben, ma Poldanu to ni bilo po volji boj je i un va kući počal držat gosti, a gosti i kokoše ne gredu skupa, dabome. I dugo se je un jadan boril i hodil po općini da se ta garma i pi-li-ći (kako ih je un zval) dricaju od njigove kuće. Ali jednoga dana gre un drito kod undašnjega presjednika općine da se i njemu požali…. Oću ja, povida un presjedniku, da kod vas u općini nađem čoveka koji će mene uputit ča da radim. I pošalju mene ovi u općini kod vašega pravnika. Uđem ja u kancelariju i ispričam mu o čemu se radi. Ma svaka čast, čovek me lepo primio i kafu mi ponudio i obećao mi kako će on to sve da ispita, i da vidi o čemu se radi i ča se more napravit po pitanju tih kokoši i pilića. Ma fini neki čovek i uslužan!
Ja zadovoljan, stisnem mu ruku i odoh svojoj kući. Dragi moj presjedniče, ali nećete da verujete, već drugi dan popodne, gledam ja kroz moj prozor, a ono taj isti čovek, taj pravnik, hrani dole one kokoši i piliće!
Ma evo gre mi na smih kada to povidan, ali govori Poldan presjedniku: U bre, presjedniče! Ma zamislite vi komu se ja žalim!
Pravnik mene svituje šta da radim, a on rani piliće! Au čoveče, ma gde to ima! Da je to gore na Dunavu, oni bi isti dan strpali sve piliće u džak – pa u Dunav!
Eto, tako je to bilo. Ma jadan naš Poldan, da mi ga je samo bilo vit kako se črljeni i minja boje kada je šerval da pravnik komu se un žalil za garmu pod barkun, va toj istoj garmi hrani piplići. A ki zna je se ča od toga dana do danas prominilo. A sve se minja pa i to. More bit još teplije, more zahladit, more čovik obolit, a more se i ča lipoga dogodit. I zato valja bit atento, boj nikad se ne zna. A ki zna, more bit van i gradonačelnik more pod barkun garmu uzidat. A kadi se i komu unda žalit? Ni druge nego drito na sud, pa unda nedaj Bože, doživit – da i sudac skupa šnjin piplići goji.
