Foto: Foto: Ivica Hodak
DITE MOJE
(Napisao: Željko Jureša)
Kadi si dite moje? Već te dugo doma ni.
Od kada si partil ća
i oganj va kominu nikako slabo gori.
Dođi do dome, zoven te svaki dan.
Gledan kako koštivaju vapori, ma tebe opet ni,
a mene od straha duša boli.
Svakoga dana gledan na more,
Jedan se školj na njemu beli,
sunce mi na licu dube bore,
vetar mi kose na licu zapliće,
a suza slana na mene se hiće.
Čekan tako svakoga dana.
Munjena od boli s nikin ne govorin.
Ča će mi svi kada mi tebe ni,
kada više od svega samo tebe volin.
Niki strah va meni se budi i tuče.
Morete su sve veće, a kolo Trstenika
narasle su in bele kreste.
Dušu mi je škuro naglo pokrilo,
a va prsima probolo i jako zabolilo.
Znala san odma da te vidit više neću,
da san te zgubila i da mi te je
more zelo, jedinu moju sriću.
I odma san zanemila i palo je telo moje.
Zgubila san te zauvik nesritno dite moje.
A ti mi kod Trstenika na dnu mora počivaš
i va dubini svoj plavi sanak snivaš.
Ne čuješ moj glas, ne vidiš suze moje,
zadnji put te pozdravljan jedino dite moje.